U loncu voda polako proključava, a para podseća na jutro. Pileća čorba nikad se ne pravi iz žurbe. Ona zahteva vreme i tišinu, jer sve u njoj mora da se smiri — voda, meso, povrće, pa na kraju i onaj koji kuva.
U svakoj kući postoji njen miris, ali u svakoj je drugačiji. Negde više miriše na paškanat, negde na peršun, a negde se kroz paru provuče i miris dima iz stare kuhinje.
Prava čorba ne traži puno — samo dobro pile, korenasto povrće i dovoljno strpljenja da se sve poveže u zlatnu, bistu tečnost koja zagreje stomak i smiri misli.
Ne postoji tačna mera. Ruke same znaju kad treba dodati još malo soli, kad smanjiti vatru, kad skinuti penu. To se ne uči — to se nasleđuje.
I zato svaka čorba ima svoj ton, kao glas u porodici.
Kada se pile razmekša i povrće pusti boju, lonac zamiriše na dom.
U tom trenutku, ništa drugo nije važno.
Na stolu su samo supena kašika, tanjir i mir koji dolazi s prvim gutljajem.
Sastojci za pileću čorbu
- 1 manja domaća kokoš ili pola pileta (s kostima)
- 2 šargarepe
- 1 koren peršuna
- 1 parče paškanata
- 1 manji celer (koren)
- 1 glavica crnog luka (neoljuštena, prepolovljena)
- 1 list lovora
- nekoliko zrna bibera
- so po ukusu
- šaka domaćih rezanaca
- malo svežeg peršuna za kraj
Priprema
Meso uvek ide u hladnu vodu. To je ono što mnogi zaborave, a baš tu počinje razlika. Kada voda polako počne da se zagreva, meso pušta svu svoju aromu i bogatstvo, a supa postaje bistra i zlatna. Ako meso ubaciš u kipuću vodu, ukus ostane zarobljen unutra, i čorba izgubi dušu.
Kako voda počne da se bistri, skida se pena — mirno, bez nervoze, jer svaka žurba muti supu. Kad se površina smiri, dodaje se povrće: šargarepa, peršun, paškanat i celer, sve oljušteno i sečeno na krupnije komade. Luk se stavlja neoljušten, prepolovljen — kora mu daje boju i onaj blagi miris dima koji samo prava pileća čorba ima.
U tom trenutku, kuća počinje da diše drugačije. U kuhinji se oseća toplina, tišina, i ritam laganog ključanja koji ne traži pažnju, ali je dobija sam od sebe.
Dodaj lovor i par zrna bibera. To nije začin, to je potpis.
Čorba treba da vri tiho, gotovo neprimetno. Sat vremena je minimum, ali ako imaš vremena, neka stoji i duže. Meso mora da se raspada, povrće da omekša, a voda da dobije onu dubinu ukusa koja se ne može napraviti nikakvom kockom.
Kada je sve gotovo, procedi supu kroz gusto sito. Meso odvoji, povrće možeš iseckati i vratiti u tanjir, a ako voliš čistiju čorbu — ostavi samo bistru tečnost.
Domaći rezanci
Ako imaš domaće, to je sve što treba.
Rezanac je ono što čorbu pretvara u obrok. Tanka testenina koja se skuvala u samo par minuta, ali upila svaki miris. Ako nemaš domaće, koristi tanke kupovne, ali ih dodaj tek kad supa ponovo provri.
Dovoljno je par minuta — sve preko toga učiniće ih bez duše.
Na kraju, pospi sitno seckanim peršunom. Ne zbog boje, već zbog mirisa.
Kašika se spušta u tanjir i para krene prema licu. Nema mirisa koji više liči na mir. Zlatna tečnost obavija rezance, nekoliko komadića šargarepe blista u njoj, a na površini se lagano lomi odsjaj prozora. To je trenutak kada se sve utiša.
Ukus je blag, ali pun. Meso se ne oseća direktno, ali njegova toplina ostaje u svakom gutljaju. Povrće je dalo slatkoću, luk dubinu, a rezanci nežnost koja te tera da zastaneš. Nema začina koji može da nadomesti ono što daje vreme — i to je ono što čini ovu čorbu živom.
U tom trenutku nema telefona, nema žurbe. Samo sto, čorba i tišina.
I negde u pozadini čuje se kako kašike lagano udaraju o porcelan.
To je zvuk doma, stari i poznat, onaj koji vraća sve u ravnotežu.
Ako ostane za sutra, biće još bolja.
Kad se ugreje, miris postane dublji, rezanci se zbiju, a čorba dobije onu zlatnu nijansu koju ne možeš da napraviš — moraš da je dočekaš.
Ovo nije samo jelo. Ovo je ritam koji te podseća da dan može biti miran, da dom miriše na supu i da je ponekad sasvim dovoljno samo napuniti tanjir i sesti.
Jer prava pileća čorba ne greje stomak. Ona greje sve drugo.